Nešto, o tome koliko znate i da li vam je to uopšte potrebno u životu, sve dok jednog dana ne postane neophodno pa lupite glavom o zid i pitate se zašto?
Mislio sam za sebe da znam toliko toga, nisam neki ljubitelj knjige više volim da sam u prirodi napolju da se zaprljam, da majstorišem ali... Onda jedna duga pauza i počnem sve ponovo kao malo dete koje uči i uči i uči. Srećna okolnost je ta što u današnje vreme postoji internet koji da odgovore na sva vaša pitanja od najkomplikovanijih zadataka fizike do kako skuvati jaje. Sve što ne znaš nađeš na netu, izguglaš i onda postaneš pametniji za onoliko koliko piše tamo. A šta sa ljudima? Ko će vam išta reči o tome kakav je ko i kada će vas ostaviti neko koga smatrate ok osobom?
Imamo ceo život pred sobom da ispitamo sve što se nađe ispred nas a da izvučemo ono najbolje ili najlošije svega što ostaje iza. Sve što treba da uradite jeste da čitate, da otvorite širom oči i samo da gledate.
Veći deo ove naše skromne populacije od par miliona ne zna da čita a onaj još veći je zaboravio kako se to radi (piše vam neko ko uopšte ne voli da čita). Piti brzo ili polako, voziti auto agresivnije ili kako kažu naši "kilaviti", baviti se sportom ili ne, piti vodu iz česme ili ne. Postavite sebi neka od ovih svakodnevnih pitanja ili to već uradie ali zanemarite odgovor i nastavite dalje sa svojim životom? Jedna meni draga osoba mrzi ove upitnike, kada dobije reč ili rečenicu sa ? nikada ne odgovori, možda je tako i bolje praviti se gluv i slep. Čekati neke stvari neke događaje ili pak ljude koji jednostavno nikada neće doći ili jednostavno krenuti samo napred i ne mariti za ostalo. Više i ne znam zašto sam krenuo da pišem. Ali to ne treba da me obeshrabri pošto sigurno neću prestati. Vrlo je jednostavno prostranstvo te neutralne bele koju počinje da ispunjava isto tako neutralna crna i prepoznajemo te znakove i simbole i poistovećujemo se ili totalno osuđujemo te iste. Razumevanje i strpljenje, dogovor, dijalog, priča koju treba ispričati a možda je mnogo bitnije čuti. Sećate se svi kako su stariji govorili:"ti si u školi samo naučiš uradiš domaći. Posle lepo na fakultet." Neko vam je bar jednom u životu morao reći tako nešto? Veliki broj nas a i ja među vama i njima nisam se puno obazirao na te školske dane. Ne kajem se sada, nsiam završio fakultet ali voleo bih da sam tada razumeo te reči ili možda samo da sam ih čuo. Šta znaju ti stariji, pa valjda sam ja pametniji od njih sa celih petnaest godina. Tada je zvučalo jako čudno a sada čujem savršeno kao da sam u izolovanoj sobi u potpunoj tišini i par reči se ponavljaju... Uči... Čitaj... Pitaj... Bori se za bolje... Ne staj... Ne odustaj... i jedna moja omiljena ne prestaj da želiš. Sada kada pogledam u prošlo vrem bio je to jedan skroman život koji je i mene naučio da skromno živim da ne očekujem previše pogotovo od ljudi. I sve što sam stvarno jako želeo imao sam. Jednu finu familiju, super prijatelje te familije, jednu finu devojku možda je i finija nego što treba, mali jedan auto i malu jednu Saru.
Da li ste sigurni da znate sve što treba da znate ili samo mislite tako dok vam neko drugi ne poremeti taj tok vaših savršenih misli. A onda shvatite koliko je to vaše sve ustvari samo jedan simbol ili mrlja na toj velikoj neutralnoj beloj koja čeka da nešto po njoj ispišete. Želim vam svako dobro i pokušajte da čujete da razumete da osetite sve što vam se pruža a još niste toga svesni.
No comments:
Post a Comment